Дуг својим прецима и коренима почех да враћам кроз истраживање савремене судбине Српске православне цркве. Део својих сазнања објавих у књигама Усташе и православље – Хрватска православна црква (1989) и Прекрштавање Срба у Независној Држави Хрватској – Прилози за историју верског геноцида (1991. године).

Врхунац успеха у науци би 1996. када одбраних докторат „Српска православна црква 1941–1945“, а потом га објавих као књигу Голгота Српске православне цркве 1941–1945, најпре 1997. у два издања и 1998. у још једно.

После пропасти Западног Српства 1995. године, које је, можда, у неком неиспитаном облику казна Божија грешном народу, одбих од себе све мисли да истражујем ранију националну прошлост. Окренух се трагању извора тога полома. Окренух се проучавању две највеће српске бољке – југословенства и комунизма – првој јер је у својој суштини антисрпска, и другој јер је антихришћанска.

Увидех да сам загризао превелик залогај који нећу моћи, овако слабашан и прилично немоћан, савладати, реших да саставим летопис живота Српске православне цркве за време трајања комунистичке Југославије 1945–1991. године, када је растакано Српство и уништавано православље.

Преписах колико сам могао а штампах онолико колико су ми пријатељи притекли у помоћ пружајући ми новчану потпору да би оно што прикупих било објављено. Штампах од 2001. до 2003. трокњижје Летопис Српске православне цркве 1946–1958. године – Време патријараха Гаврила (1946–1950) и Викентија (1950–1958). Потом објавих биографије двојице великих првосвештеника Српске православне цркве: Варнава, патријарх српски (прво издање 2012, друго 2013. и треће 2022. године) и Герман Ђорић – Патријарх у обезбоженом времену (2013). Та два рада послужише ми као добра основа за сценарије и по њима снимих дугометражне документарне филмове („Герман Ђорић – патријарх у обезбоженом времену“ 2011 – о 30-огодишњици упокојења, и „И живот за православље“, 2012 – о 75-огодишњици упокојења), и посредством савремене технике предах их широком гледалишту.

Имавши довољно прикупљене архивске грађе заврших рукопис о још једном првосвештенику, али га не објавих одмах по свршетку посла јер сам немоћан а пријатеља ниоткуд да помогну. Ипак, Божијом вољом објавих рукопис под насловом Викентије Проданов – патријарх у рђавом времену тек 2018. године, о „свом руву и круву“. Тираж беше мали јер за толико имадох новца.

Пожелех да урадим телевизијску серију о новијој историји Српске православне цркве 1920–2020, па кренух у прве разговоре у Српској Патријаршији али на самом почетку бих одбијен под изговором да би требало да сакупим новац за покриће трошкова.

*****

2013. године проф. др Зоран Аврамовић, тада државни секретар Министарства за културу и информисање, у жељи да ми помогне, понудио ми је именовање за в. д. директора Музеја жртава геноцида.

Била је то установа која је, просто речено, таворила мада јој је приликом стварања прорицана „светла“ будућност. Мој програм рада би прихваћен па прионух на извршење.

Први резултати беху видљиви тек после две-три године. То је допринело да четири године касније, после конкурса и именовања на функцију без оног „в. д.“ добих прилично одрешене руке и прилику да урадим велики посао. После осам године могу да кажем да сам од готово ничега направио нешто вредно и корисно за српску културу и науку. Вољом политичких моћника на дан Светог Василија острошког 2021. године бих смењен два месеца пре истека мандата и пензионисан.

*****

Није моје да судим колико је добро то што сам до сад урадио.

Господ је судија!